|
Регионалне асиметричности у Србији су у директној зависности од
економске развијености. Привреда Србије је једнодимензионално
концентрисана на подручје великих центара, који имају изразиту
привлачност у односу на рурално подручје како за домаће, тако и за
стране власнике капитала. С друге стране неразвијеност обухвата све
већи простор Републике. Тако неразвијена подручја
Јабланичко-Пчињског, Рашко-Расинског и Нишавско-Топличког региона
бележе константно изразито високе стопе незапослености у
транзиционом периоду (44%, 38% и 36% респективно), праћену и
екстремно високом стопом демографског пражњења, услед чега њихова
друштвена и економска моћ опада због високог степена
неискоришћености постојећих привредних капацитета.
Регионалну привредну структуру Србије карактерише доминантна
заступљеност традиционалне индустријске производње,
техничко-технолошко и економско заостајање у односу на европско и
светско тржиште, велики број предузећа губиташа са незавршеним
процесом реструктурирања, низак степен конкурентности, дисперзиван
извозни асортиман уз претежно учешће сировина и производа нижег
степена обраде, скроман нето девизни ефекат. Транзициона кретања у
Србији нису значајније утицала на промену привредне структуре и
поред пораста учешћа сектора услуга, пре свега, великог учешћа
трговине.
Размере регионалних асиметричности најбоље илуструју изабрани
индикатори економско-финансијске анализе:
-
oд
укупно 183 општина чак 85 општина (46,5%) је пословало са
губитком;
-
негативан финансијски резултат исказало је чак 18 округа;
-
с друге стране, привреда Града Ниша обезбеђује позитивно
финансијско пословање којим се истоимени округ сврстава у
круг добиташа, али анализа појединачних привреда општина у
залеђу Ниша (Алексинац, Гаџин Хан, Дољевац, Мерошина, Ражањ и
Сврљиг), указује на привреде са великим губицима;
-
незапосленост
у Србији, ни по карактеру ни по изворима, није класична
незапосленост – она је и агрегатна (у смислу недовољне тражње) и
структурна (у смислу недовољне прилагођености понуде потребама
за радном снагом у погледу квалификација, културног нивоа и сл).
Однос између запослених и незапослених на нивоу Србије износи
1:2,7;
-
густина запослености
је један од структурних индикатора (према европској методологији
мерења регионалног развоја) којим се сагледава регионални
размештај привредне активности (број предузећа на км2)
и индиректно указује на два важна регионална фактора – просторну
дисперзију запослености и размештај привредних капацитета. На
нивоу Србије густина запослености износи 22 запослена на км2,
док је у јужним српским општинама скоро занемарљива. У Граду
Београду 195 становника ради на км2, а у Новом Саду
чак 217, односно, 73 општина у Србији има мање од 10 запослених
по квадратном километру;
-
социјални нескад
на општинском и нивоу округа може се посматрати и преко односа
између броја запослених и броја пензионера. Наиме, док је у
Граду Београду овај однос 2,2 и повољнији је од просека
Републике (1,4 запослен ради на једног пензионера), у
неразвијеним и привредно слабо активним општинама тај однос је
знатно неповољнији – у појединим се изједначио број запослених у
привреди и број пензионера, а у чак 74 општине је већи број
пензионо осигураних лица него запослених у општинским
предузећима.
-
регионалне асиметричности привредне структуре огледају се
и у просечној заради по запосленом.
У 34 општине су просечне зараде по запосленом биле испод 70%
просека Републике, односно, у појединим београдским општинама
просечна зарада је скоро четири пута била већа него у општини
Бала Паланка;
-
највише зараде у Србији имали запослени у секторима где
је завршен процес приватизације и рестуктуирања. На нивоу
округа, највиши ниво просечне зараде на крају 2008. године
остварили су запослени у Граду Београду (47.149 динара по
запосленом) и Јужно-бачком округу (43.173 динара), а најмање у
Топличком (25.245) и Пиротском округу (26.295);
-
недовршен процес приватизације је у још 574 предузећа, од
тога је највећи број у 7 округа (131);
-
транзициони ефекти су најизраженији у променама на регионалниој
карти индустрије; индекс релативне густине индустрије
Gi
(2008), сигнализира да су у само три региона (Град Београд,
Бачки и Моравичко-Шумадијско-Поморавски регион) забележене
натпросечне вредности у односу на ниво Републике. На другој
страни, најниже вредности индекса имали су
Борско-Зајечарско-Пиротски (0,52) и Јабланичко-Топлички региони
(0,60);
-
структурна анализа индустрије
указује да од укупно 367 великих предузећа из прерађивачке
индустрије у Србији, 153 је концентрисано у пет градова;
-
компаративна
анализа
регионалне
индустријске структуре
у 2008. години (извршена
на
бази коефицијента локализације индустријске запослености
по појединим гранама прерађивачке индустрије: пропулзивне,
интермедијарне и традиционалне)
показује да:
(а)
изнадпросечно учешће пропулзивних грана бележе
Подунавски
(1,78),
Борски (1,68), Шумадијски (1,44),
Јужно-банатски (1,25),
Колубарски и Златиборски
(по
1,07),
Расински (1,53), Нишавски округ (1,17); (б) коефицијент
локализације интермедијарних грана на нивоу округа достиже
највишу вредност на подручју Северно-банатског округа са
1,90,
Град Београд (1,51), Јужно-бачки (1,18), Поморавски (1,82),
Рашки округ (1,62); (в) традиционалне гране Топлички (1,70),
Пиротски (1,39), Северно-бачки (1,28), Средње-банатски (1,25),
Западно-бачки (1,48), Јужно-бачки (1,22), Сремски и Браничевски
(по 1,15), Зајечарски (1,45) и Моравички округ (1,12).
-
генерално, екстремне разлике између развијених и
неразвијених, као и унутар неразвијених подручја (НРП) Србије,
перманентно се увећавају. Мерено БДВ по становнику, Град Београд
остварује 16 пута већу вредност у односу на Топлички округ.
|